ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ОД НАТО БОМБАРДОВАЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ! ДА СОМБОР НЕ ЗАБОРАВИ
ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ОД НАТО БОМБАРДОВАЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ! ДА СОМБОР НЕ ЗАБОРАВИ

● Прва жртва бомбардовања био је заставник Радован Медић, а у НАТО агресији страдали су и цивили Никола Хинић и Игњатије Кончаловић ● Сомборски аеродром гађан 16 пута, испаљено 194 пројектила ● Ракете су долазиле каналом Дунав-Тиса-Дунав, изнад Купусине су правиле круг и преко пријавнице касарне улетале на аеродром ● У Сомбору на мети: „Нафтагас“, „Борели“, „Водоканал“, а оштећења су претрпели и многи други привредни објекти, приватне куће и институције.

Пре две деценије 24. марта 1999. године почело је бомбардовање Савезне Републике Југославије од стране НАТО пакта. На подручју Забаднобачког округа је већ прве ноћи пало једанаест пројектила, а на аеродром у Сомбору четири.

Нажалост, те прве ноћи на сомборском аеродрому, вршећи борбени задатак у одбрани домовине, погинуо је тридесетосмогодишњи заставник Радован Медић, који је био једна од првих жртава НАТО агресије. Сомборски аеродром био је мета и наредних дана, а многи пројектили пали су у атаре у околини аеродрома. Живот грађана Сомбора, упркос ратном стању, одвијао се редовно. Запослени у предузећима и локалној администрацији су сваки дан одлазили на посао и обављали радне задатке, деца су ишла у вртић, једино су школе биле затворене. За време ваздушних напада ноћу и током дана многи Сомборци скривали су се у склоништима, а било је и оних који нису желели да одлазе у склоништа из ината. На Тргу Светог тројства организована су свакодневна масовна окупљања, на којима су грађани, свако на свој начин, изражавали незадовољство и слали поруке мира у свет, а већина њих симболично је носила папирну мету на реверу.

Пољопривредници су своје радове обављали по плану, а многи од њих поручивали су својим суграђанима да нико неће остати гладан. Ужас, неверица, страх и храброст улили су се у сваког човека, а слога међу Сомборцима, али и свим грађанима Србије, никада није била већа. Сви градски електронски медији извештавали су даноноћно, радио-аматери, рониоци и остала цивилна удружења била су на располагању војсци и држави кад год је било потребно, а „Сомборске новине“ излазиле су два пута недељно – уторком и петком. Живот је текао нормално, а у ствари, ништа није било нормално…

АЕРОДРОМ ПРВИ НА УДАРУ

Бомбардовање Југославије почело је у касним поподневним сатима, а Сомбор је био први град на који су пале бомбе. Војници који су у том тренутку били на редовном служењу војног рока и њихови официри, прве пројектиле су дочекали у касарни на аеродрому. Један од официра који је за време бомбардовања био на сомборском аеродрому, а чији идентитет нећемо наводити, рекао је да је НАТО агресор укупно 16 пута гађао сомборски аеродром и испалио укупно 194 пројектила.

  • Мартовска класа војника тек је била примљена и још није била завршена обука, нити је била положена заклетва. Касније смо полагали заклетву у Пригревици на стадиону. Нисмо одмах могли да напустимо касарну, требало нам је сигурно два-три дана да се иселимо. Људство је исељено у Чичове и Пригревицу, а команда је отишла на Буковац. Материјална средства су расељена на разне локације, где је год постојала могућност да се нешто остави, од Сомбора, Буковца преко Апатина и даље… Они су тачно знали шта гађају. Прву ноћ су погођени радарски положаји, где су била радарска средства и посебна јединица у којој је радио покојни Радован Медић. Погодили су и некадашње складиште убојних средстава, које је припадало тадашњој територијалној одбрани и срушена су два објекта на том месту. Наша противваздушна одбрана је одмах дејствовала из Стапара, али не знамо шта је погођено. Нажалост, све што је погођено у овом нашем пограничном делу, а погођено је сигурно доста тога, углавном је падало у Мађарској и Хрватској, тако да праве податке о броју срушених авиона немамо. Налазили смо делове авиона и технике исписане на енглеском језику, што је значило да припадају авионима НАТО пакта, јер је наша техника била руска. Војна јединица која је била смештена у граду Сомбору је била много већа него јединица Ваздухопловно – наставног центра, и они су били расељени на разне локације: у Чонопљи, Кљајићеву, фарми „Јурановић“, на много места у граду… Детонације на аеродрому су биле жестоке, али били смо припремљени на то. Ракете „томахавк“ су долазиле каналом Дунав-Тиса-Дунав, изнад Купусине су правиле круг и преко пријавнице касарне улетале на аеродром. Већ у првих десет дана уништили су све што им је било значајно, а то је био радарски полигон, два објекта за смештај убојних средстава и велики хангар у којем су биле покретне учионице и разна друга средства. У том хангару био је смештен и авион сомборског Аероклуба, који су такође гађали. Несрећа наше касарне је била та што све што нису могли да баце на друге градове, бацали су код нас да испразне муницију, јер борбени авиони не могу да слете у базу уколико нису избацили бомбе. За њих није било неке озбиљне претње и спуштали су се јако ниско, малтене да смо могли да видимо пилота у авиону. Кантину и пошту на аеродрому погодили су вероватно случајно, као и спортску стазу. Према мом мишљењу, писту су навероватније „чували“ у случају да дође до копненог напада, па су је тек последњу ноћ бомбардовања сравнили са земљом. Тада су знали да копнених напада неће бити и да ће споразум у Куманову бити потписан. Последње дејство на сомборски аеродром било је баш ту последњу ноћ бомбардовања. Стамбене објекте на аеродрому нису дирали, али су они претрпели велика оштећења од детонација. Радарска зграда никада није обновљена, није обновљен ни хангар, писта такође, али обновљено је све остало, све зграде које су у великој мери биле оштећене. На аеродрому данас постоји и спомен – обележје „Понос и сећање“, које нас и дан-данас подсећа на НАТО агресију и погинуле у рату. Радован Медић је једина жртва бомбардовања на сомборском аеродрому, а нисмо имали ни рањених војника, нити официра – испричао је официр Војске Србије, запослен на аеродрому у Сомбору.

МЕТЕ И ЖРТВЕ

Осим сомборског аеродрома, у НАТО агресији у више наврата гађана су постројења и складишта „Нафтагаса“ између Кљајићева и Чонопље и у сомборској Индустијској зони, која су потпуно уништена.

Нафтагас у пламену

Снажне детонације оштетиле су и зграду „Застава промета“, Царинарнице, „Сунце трговине“, страдала је хладњача гаковачког „Граничара“, а на зграду „Борово-борелија“ директно је пао пројектил, који је потпуно уништио производну линију овог предузећа.

Рушевине у „Борелију“

Од детонација је била оштећена и зграда Педагошког факултета и ОШ „Аврам Мразовић“, а многим становницима на Селенчи попуцала су стакла на прозорима. Оштећења на кућама и објектима највише су имали грађани у Млакама и у Прњавору, многе породице су остале без крова над главом, али ипак, најгоре је прошла породица Хинић.

  • У ноћи између 20. и 21. маја НАТО алијанса поново се обрушила на Сомбор. Рат траје већ 58 дана, а у 23. ноћи НАТО напада имали смо стравичну ноћ. Ово је био најјачи напад до сада. Први циљ била је улица Вука Караџића где су две куће потпуно уништене, а десетак је тешко оштећено. У овом нападу жртва је био Никола Хинић, радник „Ремонта“, кога се неки сећају као доброг фудбалера. Две особе су лакше повређене – изјавио је тада Раде Шумоња, некадашњи координатор за средства информисања на конференцији за новинаре 21. маја.
Погођена кућа покојног Николе Хинића

У поподневним сатима 30. маја 1999. године НАТО је гађао и постројења „Водоканала“ и упркос томе што је том приликом страдало осам бунара, снабдевање водом је било нормално. На њиви у Кљајићеву 3. јуна у нападу НАТО авијације на објекте „Нафтагаса“ тешко је био повређен Игњатије Кончаловић, који је касније преминуо од последице рањавања. Његов брат Никола био је лакше повређен. Они су у тренутку напада окопавали своје усеве.

ПРОЈЕКТИЛИ У ДВОРИШТИМА

Много пројектила уместо на војне објекте пало је у атаре, али и у дворишта грађана Сомбора и сомборских села. Већ прве недеље након бомбардовања 254 грађана и 58 правних лица пријавило је штету на својим објектима. Оштећено је и девет школа, а највише пријављене ратне штете у Сомбору имали су станари Призренске улице, Вука Караџића, Радивоја Ћирпанова, Текстилне, Стапарског пута, Иве Лоле Рибара, Сремске улице и Светог Саве… Тотална штета била је на кућама Слободана Кнежевића (Вука Караџића), Марије Хинић (Вука Караџића), Милана Рељића (Вука Караџића), Бисомира Бирвалског (Призренска), Милана Перића и Јована Велимировића (Призренска), Наде Обушковић (Призренска) и Стипана Мереиа (Призренска). Већина ових објеката је данас обновљена.

Рушевине у економском дворишту Миодрага Келића

(НЕ)НОРМАЛНО СТАЊЕ

За време НАТО агресије грађани су на различите начине изражавали своје незадовољство и инат, те на трговима и мостовима поручивали агресорима да се неће тако лако предати. Окупљања су била свакодневна, а на њима су учествовали и уметници, спортисти, певачи и многи други, који су својим делима допринели да се ратно време не заборави.

Група „Гарави сокак“ на Тргу Светог тројства

Деца су цртала, певала, играла, бавила се спортом, а ратари и земљорадници сејали су своје њиве како нико не би остао гладан. У склоништима су се комшије силом прилика дружиле, а потрошња сунцокрета и пива била је огромна. Упркос редовима пред трафикама за цигаре, дувана никоме није недостајало, а није недостајало ни основних животних намирница, јер је држава предузела све неопходне кораке да до тога не дође. Стање у држави деловало је као да је све идеално, осим бомби и звукова сирене које су грађане будиле сваку ноћ. Бомбардовање Савезне Републике Југославије трајало је пуних 78 дана, од 24. марта до 10. јуна 1999. године.

ЗАХВАЛНОСТ ХЕРОЈИМА

У борби за слободу из Сомбора и Западнобачког округа живот је изгубило 12 припадника Војске Србије (тада Југославије) и припадника Министарства унутрашњих послова. Свима њима, али и свим рањеним војницима и полицајцима који су се борили за нашу слободу, дугујемо оргомну захвалност што су дали и оно најдрагоценије што имају да поново завлада мир. Сомбор их никада неће заборавити.

М. Раднић

 

Оставите одговор

Close Menu