НЕНАД СТАНОЈЛОВИЋ, ЈЕДИНИ ПИЛОТ СОМБОРСКОГ АЕРО КЛУБА: ГРАД ЈЕ (НАЈ)ЛЕПШИ ИЗ ВАЗДУХА
НЕНАД СТАНОЈЛОВИЋ, ЈЕДИНИ ПИЛОТ СОМБОРСКОГ АЕРО КЛУБА: ГРАД ЈЕ (НАЈ)ЛЕПШИ ИЗ ВАЗДУХА

● „Нажалост, у нашем клубу више нема ниједног пилота и немам коме да пренесем знање“.

Ненад Станојловић из Сомбора тренутно је једини пилот сомборског Аеро клуба. Иза себе има више од тридесет година летачког искуства, али скоро исто толико година је и професионални возач аутобуса и превози путнике где год треба. Оно што је посебно интересантно јесте то што је Ненад прво постао пилот, па тек онда добио дозволу са управљање аутомобилом и осталим категоријама возила, а како каже, небо и асфалт су му и данас подједнако у крви, јер живи од вожње.

  • Већ тридесет година радим као возач аутобуса у „Севертрансу“ и тренутно возим на релацији Сомбор – Немачка. Када сам имао 16 година на капији Народне технике видео сам плакат да се отвара конкурс за падобранце и имао сам велику жељу да покушам. Некако сам успео да убедим родитеље да ме пусте и тада је све почело. Одмах сам се заљубио у авионе и на моју срећу, после само годину дана расписан је конкурс за пилоте у Војводини. Пријавио сам се и успео да прођем све што се од мене захтевало, тако да ме је држава школовала за пилота. Тада сам званично почео да летим, а пилотска дозвола је уследила након 50-60 сати лета. Након добијања дозволе почео сам и да се такмичим и посећивао сам многобројне релије и такмичења у прецизном летењу. Било је и доста медаља, а последња коју сам освојио је бронзана медаља прошле године на релију у Параћину – почео је причу Ненад Станојловић.

ОД „УТВЕ“ ДО „ЦЕСНЕ“

Сомборски аеро клуб је почетком августа обележио своју славу и била је то идеална прилика да на аеродром „Кора” на Моношторском писку слети добро позната „цесна”. За управљачем је, наравно, био Ненад Станојловић.

  • Авион „цесна” само је у сувласништву сомборског аеро клуба и током године налази се у Суботици на аеродрому „Биково”. Нажалост, сомборски клуб нема ни своју писту, него користимо приватну писту, која се налази код канала. У бомбардовању смо остали без три авиона, а након бомбардовања добили смо на употребу једну „утву“, коју је користио приштински аеро клуб. Касније је тај авион постао наш, али када су му истицали ресурси морали смо да се снађемо да не останемо без авиона. Тада смо се договорили са суботичким клубом да заједно заменимо две „утве“, њихову и нашу, за „цесну“, и од тада летимо на њој – испричао је сомборски пилот.
Ненад Станојловић у „цесни“

Управљање, али и летење авионом је веома скуп спорт и мало ко има могућности да се њиме бави. Према прописима, сваки професионални пилот мора да има одређен број сати у налету како би му дозвола била продужена, а у условима у којима се сомборски аеро клуб налази, то није лако постићи.

  • У интересу је града да Сомбор има аеро клуб и ми се свим снагама трудимо да то одржимо. Да бих продужио дозволу ја сваке године морам да имам минимум 12 сати налета, а само један тренинг кошта око 150 евра. Ранијих година имали смо спонзоре, али се сада сналазимо сами. Сате углавном скупљамо на панорамским летовима, „бацањем“ падобранаца или „шлепањем“ једрилица. Такође, не летим само „цесном“, него и другим авионима. Прошле године пилотирао сам четвороседима, двоседима, летео сам „шокатом“, „пајпером“ и другим авионима. И клуб и ја се сналазимо на разне начине да не останемо без летова, и за сада успевамо у томе – каже Ненад Станојловић.

ИЗ „ПТИЧЈЕ ПЕРСПЕКТИВЕ“

Управо због тога што „цесна“ ретко долази у Сомбор, многи чланови клуба једва чекају славу да искористе прилику да град посматрају из „птичије перспективе“. Пилот Ненад Станојловић каже да сви знамо да је Сомбор јако леп град, али да је ипак најлепши из ваздуха.

Сомбор из ваздуха
  • Заиста је диван осећај летети изнад Сомбора, јер из ваздуха град изгледа прелепо. То не кажем само ја, него и сви моји путници у авиону, који се сваки пут одушеве. Нажалост, сомборски аеро клуб је непрофитна организација и не може да користи авион у комерцијалне сврхе. Возимо само своје чланове и пријатеље клуба и те вожње наплаћујемо јефтино, толико да покријемо наше трошкове. Примера ради, 15 минута панорамске вожње кошта 2.000 динара, што покрије само трошкове горива за лет – објаснио је Ненад Станојловић.

Сваки возач сигурно има омиљени модел аутомобила који би радо провозао, па тако и сваки пилот има авион за чији би управљач радо сео. Ненад Станојловић каже да има много авиона којима би радо управљао, али да не жали што није у могућности да то реализује. Како каже, жали за нечим другим, а то је што нема коме да пренесе своје знање.

  • Нажалост, у нашем клубу више нема ниједног пилота и немам коме да пренесем знање. Чињеница је да ја имам 52 године и да нема ко да ме наследи. Некада је могао да лети свако ко је имао смисла за летење, а данас се све своди на новац. Онај који има новца и смисла за летење се не задржава на мом нивоу, него иде на неки виши ниво, а онај који би волео да лети на нивоу као ја, просто нема могућности. То је тако свуда у свету, па и код нас – испричао је једини пилот сомборског аеро клуба.

АВИОНИ, КАМИОНИ…

Иако се најлепше осећа у ваздуху за управљачем авиона, Сомборац Ненад Станојловић просто обожава сва превозна средства. Када не вози путнике у аутобусу или авиону, најчешће је на путу на свом мотору. Неколико година возио је и глисер, а има дозволу и за управљање пловилима до 20 метара дужине. Неко би рекао, прави адреналински зависник…

(НЕ)ВИДЉИВИ ОРАО

У ваздуху и приликом полетања или слетања, пилоти се често суочавају с проблемима, као и сви други возачи. Једна таква ситуација остала је у сећању Ненаду Станојловићу, када је видео „невидљивог“ орла.

  • Једном приликом током слетања учинило ми се да сам видео да се нешто налази на писти. Мени су радио-станицом јавили да је писта слободна и да је дозвољено слетање, али ипак, ја сам на писти нешто видео. Када сам прилазио помислио сам да је срна, јелен или нека друга дивљач, и план ми је био да је прелетим. Међутим, кад сам се приближио, та моја срна одједном полете и нађе се испред авиона. На сву срећу, успели смо некако да се избегнемо, а у питању је био баш велики орао. У том тренутку на аеродрому је био присутан и један орнитолог, који је касније објаснио да реч о реткој врсти орла и да их има само неколико у Војводини. Када сам слето и питао зашто су ми дали дозволу кад писта није била празна, нису ми веровали и смејали су ми се. Међутим, орао се ускоро сам показао јер је прелето преко писте испред нас. У сваком случају, битно је да смо обојица остали неповређени. (М. Р.)
 

Оставите одговор

Close Menu