СВЕТОСАВСКА СВЕЧАНОСТ НА ПЕДАГОШКОМ ФАКУЛТЕТУ У ЗНАКУ ПОЕЗИЈЕ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА
СВЕТОСАВСКА СВЕЧАНОСТ НА ПЕДАГОШКОМ ФАКУЛТЕТУ У ЗНАКУ ПОЕЗИЈЕ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА

У понедељак, 27. јануара 2020. године, на Педагошком факултету у Сомбору приређена је традиционална Светосавска свечаност поводом школске славе Светог Саве. Свечаности су присуствовали професори и студенти, као и члан Градског већа задужен за област културе и образовања Немања Сарач.

Након „Химне Светом Сави“ коју је извео хор студената Педагошког факултета уследила је поздравна реч декана проф. др Жељка Вучковића. Он је истакао да овај празник слави радост, благост, мир и разумевање међу људима. Декан је указао на то да нас Свети Сава својом благошћу, толеранцијом и мудрошћу подсећа да треба да волимо своје ближње, и да кроз заједницу љубави показујемо да смо достојни настављачи његовог имена, дела, духа и завета.

Као и претходних година, Светосавску беседу о лику и трајању дела Светог Саве у нашем времену говорио је проф. др Саша Марковић. Он је у уводном делу дао самокритички осврт на српско друштво који је, по његовим речима, неопходан услов за успешан опоравак и развој српске духовности. Говорећи о Светом Сави професор Марковић је рекао да се он показао узорним у најтежем искушењу да живи у складу са оним како о моралном животу говори. Такође, истакао је чињеницу да Сава није био склон илузији да је српски народ хришћански безгрешан, али није одустајао од подухвата да му помогне. Желео је да затре сујету и мржњу међу људима, а рат обесмисли уважавањем људи другог становишта. Професор Марковић је нагласио да је након окончања овоземаљског живота Сава наставио да живи кроз Светосавље као израз слободе и смисла историје у човекољубљу. Задовољство је данас тежити путу Светог Саве, јер подсећање на њега чини да будемо личност – истовремено одавно видљива и крајње непоновљива, закључио је професор Марковић.

Стихове академика Љубомира Симовића говорили су др Наташа Гојковић и студенти Мирослава Палалић, Ања Бојат, Сања Болобан и Богдан Попов. Већ неколико година уназад светосавске свечаности су у знаку поезије наших највећих песника. Ове године одабрана је поезија академика Љубомира Симовића, поезија дубоког памћења која ослоњена на фолклорну традицију успоставља и жив, динамичан дијалог са старим српским песништвом и средњовековном историјом. Симовићева поезија нас повезује са античком Грчком, Византијом, Светом гором и Хиландаром.

У музичком делу ове свечаности хор је извео нумеру „Калакољни звон“, а солисти су били Стеван Рад, Ненад Шарић, Миона Илић и Исидора Јовановић. Такође, уз пратњу оркестра под руководством МА Зорана Богдановића маестрално су извели и сплет народних песама: „Заспо Јанко“, „Оро се вије крај манастира“, „Пошла мома на вода“ и „Фатише коло“, а хором су дириговале проф. др Биљана Јеремић и сарадница у настави Миона Илић.

Светосавску свечаност је сценски и уметнички уобличио проф. др Миливоје Млађеновић, док је водитељ била др Наташа Гојковић.

 

Оставите одговор

Close Menu