ПАРТНЕРСТВО У ЈАВНОЈ РАСВЕТИ ПОЗИВА НА ОПРЕЗ

 

Недавно усвојена одлука Скупштине града да локална самоуправа заједнички уђе у пројекат јавно приватног партнерства без елемената концесије за реализацију пројекта реконструкције, рационализације и одржавања јавног осветљења на територији града Сомбора са београдском фирмом „ГГЕ ЕСЦО“ д.о.о. и даље изазива недоумице на западу Бачке. О конкретним модалитетима овог јавно приватног партнерства знаће се више након што формирани стручни тим града заврши свој рад.

Очекује се да се покажу оправданост овог потеза локалних власти и  конкретни кораци реализације целог пројекта, који би, по садашњем предлогу потенцијалних партнера требао да потраје једну деценију. Међутим, досадашње искуство Сомбора у јавно-приватним партнерствима свакако позива на опрез и даје на снази упозорењима да је стручни тим у својим редовима морао да, поред економиста и инжењера, има и верзираног правника.

И најстарији Сомборци већ су заборавили да је до првог, врло условно речено, јавно-приватног партнерства у нашем граду дошло још крајем осамдесетих година прошлог века, када је по тада важећем приватизационом закону донесеном за мандата последњег премијера СФРЈ Анте Марковића, сомборска „Енергана“ постала у једном делу власништво приватних лица, односно запослених, чиме је постала јединствена топлана у Србији. Ипак, док се ефекти оваквог уплива приватног власништва нису ни осетили, уследила је промена закона, па се топлана вратила под окриље државног, односно власништва у потпуној својини локалне самоуправе.

На следећи, сличан потез сомборских власти се чекало целу деценију, када је 1999. године формирано предузеће „Сомбор гас“, три године касније, односно 2002. године постало предузеће са пођеднаким власничким уделима, тада формално Општине Сомбор и загребачке „Монтмонтаже“. Оправдање за ово јавно-приватно партнерство је пронађено у чињеници да локална самоуправа нема средства за изградњу гасоводне мреже, посао у који је заједничко предузеће додуше врло брзо ушло, али чија је дуготрајност исто тако врло брзо оправдана недовољним интересовањем Сомбораца за прикључивање на гасоводну мрежу, што је био довољан доказ да се инсталације заправо граде добрим делом захваљујући уплатама самих грађана. Убрзо се испоставило да заједничко предузеће није у стању да изгради и гасоводну мрежу по селима (што је наводно био један од основних задатака), па је овај посао на себе морала да преузме српска национална компанија „Србија Гас“.

Да ли су, за Србију више него пристојне, апанаже за „рад“ представника постпетооктобарских градских власти у Управном одбору допринеле томе да се посредним и непосредним притисцима утиче на проширење броја привредних „клијената“ заједничког предузећа, ствар је чаршијског нагађања, али је чињеница да је, након „опраштања“ обавезе гасификације села, "Сомбор Гас" дошао у релативно лагодну позицију да има само обавезу одржавања постојеће мреже и посредовања између увозника гаса ЈП „Србија гас“ и коначних потрошача, наравно уз наплату провизије.

Ове чињенице не само да нису биле довољне да се „партнерство“ преиспита, већ је постепено, кроз накнадне анексе уговора, власништво локалне самоуправе над изграђених 155 километара мреже ниског и 17 километара средњег притиска, као и над мерно-регулационим станицама смањивано све до актуелних 33 одсто, а локална топлана се тек прошле године ослободила челичног загрљаја свог снабдевача, који је пуко посредовање наплаћивао са 10 одсто вредности испорученог гаса.

Кабловски монопол

Ако је „Сомбор гасу“ на руку ишла, најблаже речено, немарност локалних власти, још више среће у јавно-приватном партнерству са Сомбором је имао сада водећи српски интернет и провајдер кабловске телевизије, СББ. Уговор склопљен са општином Сомбор на почетку новог миленијума предвиђао је да све инсталације морају бити невидљиве, односно подземне, од чега се у старту волшебно и никад образложено одустало, па сомборско небо, захваљујући далеко јефтинијим самоносивим кабловима ове фирме, изгледа попут паукове мреже. Приде, ионако слабашна конкуренција локалног провајдера је за свега неколико месеци „згажена“, а 2003. године доношењем сета закона из области телекомуникација и 2006. формирањем РАТЕЛ-а локална самоуправа у потпуности обезвлашћена када је у питању било каква контрола монопола. (Дневник)

    Ко је на мрежи: 58 гостију и нема пријављених чланова