РАНЧЕВО - (НЕ)ОБИЧНО НАСЕЉЕ НА „КРАЈУ СВЕТА” У КОЈЕМ ЈЕ НАТАЛИТЕТ ЧАК ЧЕТИРИ ПУТА ВЕЋИ ОД МОРТАЛИТЕТА! ДЕЦА СУ ЊИХОВО БОГАТСТВО И БУДУЋНОСТ

Усред непрегледне војвођанске равнице, на путу који води до градске депоније „па још мало право”, смештено је салашко насеље Ранчево, место „на крају света”, како су га многи његови мештани окарактерисали.

Већ на самом улазу у насеље види се да је то место „у којем се аутобус окреће”, а стадо оваца и понека крава на путу одају чиме се мештани баве и од чега живе. Салаши ко салаши, могао би неко да помисли, али Ранчево су све, само нису „обични” салаши. Њихова „необичност” огледа се у чињеници да се у овом месту из године у годину рађа све више становника. Иако тачне статистичке податке нисмо могли да добијемо, покушали смо уз помоћ мештана да пребројимо Ранчевчане и подаци које смо добили су невероватни. Од укупно 193 становника, у Ранчеву живи чак 58 младих до 18 година, а само у протеклих шест година рођено је 28 деце. За тих шест година умрло је шесторо људи, што значи да је наталитет чак четири пута већи од морталитета. У насељу има 49 кућа и свака кућа у просеку има по троје деце, што је неуобичајено у време када гадови, села, а посебно војвођански салаши - изумиру. У насељу ради и издвојено одељење ОШ „Никола Вукићевић” до четвртог разреда, које ће, судећи по броју становника, радити још много година.

- Тренутно у школи имамо дванаест ђака и радимо у два одељења. Моје одељење има седам првака, а колегиница Валентина Стојачић предаје комбинованом одељењу у којем је пет ђака од другог до четвртог разреда. Већ сада знамо да ћемо наредне године имати два првака. Оно што је занимљиво је што нашу школу обилазе и млађа деца, када су нека дешавања или приредбе радо долазе са браћама и сестрама. Наравно, у посету нам долазе и наши „бивши” ђаци, односно старији ученици који су прешли у школу у град - почиње причу Марија Гуглета, учитељица у првом разреду ОШ „Никола Вукићевић” у Ранчеву. - Све су то добра и послушна деца, која воле да иду у школу и да уче. Са родитељима имамо изузетну сарадњу. Нажалост, још увек немамо салу за физичко па наставу изводимо у учионици или у дворишту, када временске прилике то дозвољавају. Постоји просторија у школи која је предвиђена за салу, али још увек није адаптирана. У плану је да се реновира и да се огради школа - испричала је учитељица Марија Гуглета.

БАЧВАНИ И БОСАНЦИ

Насеље Ранчево први пут се помиње још у Турским списима, а занимљивa је и чињеница да је царица Марија Терезија овим салашима, заједно са Билићем, даровала 700 јутара земље. Земља коју Ранчевчани обрађују једна је од најплоднијих у Војводини, а данашње становништво чине Бачвани (староседеоци) и Босанци, који су на ове просторе дошли у избегличким колонама.    

- У Ранчеву живим 12 година откако сам са породицом избегао из Босне. Имам три сина: Стефана (11), Синишу (9) и Милана (6) и сви заједно се бавимо пољопривредом. Данас је тешко васпитати децу да раде, али овде је таква средина и све породице живе од пољопривреде и сточарства. Имамо пуно деце у насељу, преко 1.000 грла стоке, велики смо произвођачи хране и млека, а  немамо никакве услове. Моји синови воле да живе овде, јер овде, кад би имали услове, може лепо да се живи - каже пољопривредник Милорад Панић.

За разлику од њега, Миленко Келић је рођен у Ранчеву. Никада није, каже,  пожелео да живи негде друго, као ни његови родитељи. Отац је четворо деце, синова Мијомира, Горана и Бранка и ћерке Марије. Најстарије дете има шест, а најмлађе две године.

-  Живи се како-тако, али некако иде. Радимо сви заједно код куће, а радим и код једног газде у селу. Ја сам 1988. годиште, а моја жена Ида, која је дошла из Баната, је 1996. годиште. Волео бих када би добили асфалт и неку продавницу јер за све морамо да идемо у Сомбор. Дружимо се понекад са комшијама, мада углавном радимо и немамо много времена. У сваком случају, не жалимо се - рекао је Миленко Келић.

Када смо већ код дружења, педесетак метара даље у кући Ивице и Љиљане Матијевић затекли смо и њиховог комшију Горана Келића на поподневној кафи...

-  Ми имамо двоје, а комшија Горан троје деце. Живот је добар, посла има, али блато нас удави. Пут од Ранчева до Сомбора је јако лош, а у насељу да не причам. Сви живимо од пољопривреде, а летовање имамо сваке године када возимо сламу, детелину...искључиво летујемо на њивама. Омладина у Ранчеву нема где да се окупља, друже се углавном ту код школе или иду у Сомбор. Не бих никада отишао одавде јер волим живот на салашу - испричао је, осим осталог, Ивица Матијевић.

8.000 ЛИТАРА МЛЕКА ДНЕВНО

Према подацима које нам је доставио сомборски „Сомболед”, тридесет произвођача млека из Ранчева дневно достави чак 8.000 литара млека у сомборску млекару. Један од највећих произвођача у насељу је Стевица Ракић, који са својом породицом свакога дана музе 55 крава и произведе 1.500 литара млека дневно.

- У кући живи нас деветоро: супруга Јованка и ја, два сина, две снаје и троје деце. Свако од нас зна свој посао и ту нема никаквих проблема. Обрађујемо 200 хектара земље, а понекад нам је чак и то мало и морамо да докупљујемо храну за стоку. Овим послом се бавим од своје 14. године и цео живот сам у Ранчеву. Школа нема фискултурну салу, потребна нам је бар једна  продавница, црква... Срамота је да у 2018. години јуримо асфалт, а људи у 21. веку путују на Месец! - рекао је Стевица Ракић.

Његове снаје Драгана (1994) и Светлана (1991), слажу се да је посао тежак, али да уз добру организацију имају времена за све. Млађа снаја Драгана дошла је из Сомбора, а Светлана је рођена Ранчевчанка.

- Зими нам је лакше јер мушкарци не иду на њиве па нам помажу, а када се време пролепша и почну радови, жене имају посла по цео дан. Требало ми је време да се привикнем на живот на селу, али сад ми је добро. Сви смо млади, свекар и свекрва исто, тако да радимо заједно, једемо и кувамо заједно и слажемо се, што је најважније. Имамо времена и за дружење, али немамо простор где би се дружили, једно идемо једни код других у комшилук. Ипак, ја бих највише волела да имамо цркву - испричала је Драгана Ракић.

Кућа Благоје и Ђурђије Тривуновић налази се на самом улазу у насеље и у њој је сваки дан највећа граја. Они имају петоро деце и за сада највише унучади у Ранчеву - чак дванаесторо. Како кажу, ако Бог да, биће их још. Иако три генерације живи под истим кровом, добро функционишу и сви заједно доприносе. На питање да ли може да нам каже имена свих унука, Ђурђија их је као из топа набројала: Дејан, Миле, Коста, Никола, Страхиња, Анастасија, Теодора, Петар, Славиша, Благоја, Урош и Милош. Свака част, бако Ђурђија!

ЗА НАС НЕМА ПАРА

- Мислим да је срамота за општину што немамо никакве услове за живот. Ранчево је насеље које много доприноси, а нема чак ни асфалт. Жалили смо се и жалићемо се и даље, мада је одговор увек исти: „Нема пара”. Школу би такође требало реновирати, нема фискултурну салу, потребна је продавница, црква... - каже Стевица Ракић

ДО ГРЛА У БЛАТУ

- Највећи проблем нам је асфалт, јер смо до грла у блату. Немамо ни воду, а и струја нам је јако лоша, посебно када се упале музилице. Ту је и депонија па се пред кишу не може живети од смрада. Мислим да Ранчево заслужује да се бар нешто од ових проблема реши - каже Милорад Панић. (М. Раднић)

    Ко је на мрежи: 41 гостију и нема пријављених чланова