ДИВЉА ПРИВАТИЗАЦИЈА СОМБОРСКУ ПРИВРЕДУ ЗАВИЛА У ЦРНО

 

Сада већ вишемесечним чврстим држањем зачеља на територији Западнобачког округа у висини просечних зарада, запослени у онемоћалој привреди Сомбора, само потврђују мишљење да је на наплату дошао рачун прескупо плаћеног данка „буразерске“ приватизације у протеклих деценију и по. Некада угледни привредни субјекти, који су запошљавали хиљаде радника, као што су Метална индустрија „Бане Секулић“, „Панонка“, текстилни комплекс оличен у „Зефиру“, „Весни“, „Текстилној“, фабрика ауто пресвлака и рукавица „Црвена звезда“, фабрика специјалних возила „Застава“...из реалног живота су се преселили у избледеле хронике, за њима је ових дана кренула и некада најмоћнија овдашња фирма , Фабрика акумулатора Сомбор, коју су дугови од преко четири милијарде динара одвели у неизвесност стечаја, а његових 600 радника на евиденцију Националне службе за запошљавање.

Ништа мање сете Сомборци осећају и када причају о Уљари „Сунце“ која је својевремено, као најмодернији такав погон са изузетном сировинском базом, представљала гиганта у српској уљарској индустрији, а сада тек бледу сенку и периферни прерадни капацитет империје Предрага Ранковића Пецонија. Годинама уназад борећи се са сукцесијским „игранкама“ на релацији Србија-Хрватска, највећи преостали српски произвођач обуће, сомборски „Борели“ још увек запошљава 500-тинак радника, али поучен досадашњим искуствима са потпуно оправданом стрепњом ишчекује процес приватизације који би, по неким незваничним информацијама, најзад требао да почне. Жаргонски речено „главу изнад воде“ држе тек запослени у успешно приватизованом „Сомболеду“ који као део хрватског „Дуката“, афилијације моћног франсуцког „Лакталиса“, чак и бележи раст производње, док реално мале зараде ( али редовно) прима скоро хиљаду Сомборки запослених у „“Фиорану“, фабрици доњег веша светског бренда „Калцедонија“.

У исто време и све очи двестотинак запослених у пољопривредном предузећу „Граничар“ у Гакову биће упрте у републичку Агенцију за приватизацију. Наиме, њихова нада је пробуђена након успешне продаје дела имовине сличног предузећа, „Алекса Шантић“ у истоименом селу сомборског атара, ћерки фирми моћног италијанског кондитора „Ферера“, али реалне процене потенцијалне продаје 68,5 одсто државног власништва у „Граничару“ за тражених 1,56 милиона евра говоре да су шансе за потенцијални успех у овој приватизацији минималне.

Наиме, ситуација у којој се налазе ова два колектива од којих дословно и зависе села у којима се налазе, Алекса Шантић и Гаково, само је наизглед слична, а у својој суштини драматично различита. Вододелницу у њиховој даљој судбини ће одредити чињеница да, за разлику од Шантићана који ће добар део дугова „испеглати“ недавном продајом 700 хектара на којима ће „Фереро“ направити највећу плантажу лешника у овом делу Европе, и тиме себи олакшати проналазк за купца преосталог дела капитала, Гаковачки „граничари“ немају ни један једини хектар у свом власништву, већ у потпуности зависе од изнајмљивања и обраде рџавног пољопривредног земљишта. Како годинама уназад најам државних ораница нису плаћали, површине су се смањивале а дугови гомилали, па је крајње неизвесно ко би се усудио да уђе у пројекат куповине пољопривредног предузећа које нема своје земље ни колико за саксију.

„Сомборгранит” и „Севертранс”

Да превелике наде нема ни у приватизационом „зауставном времену“, односно у намери Владе  Србије да ове године коначно заврши цео процес трансформације државне у приватну имовину, донекле сведочи и недавно проглашавање неуспешном приватизације „Сомборгранита“, пошто се на јавни оглас за куповину већинског пакета државних акција у овом предузећу није јавио ни један заинтересовани. Да ли ће такве, или нешто боље среће бити и још увек запослени у некада највећем војвођанском аутопревознику, „Севертрансу“ знаће се већ колико крајем јула, пошто је за 23. дан тог месеца заказано отварање евентуално пристиглих понуда за куповину већинског државног капитала (53,3 одсто) процењену на свега 394.000 евра. (Дневник)

    Ко је на мрежи: 54 гостију и нема пријављених чланова