НИКОЛА ЈОКИЋ: УВЕК ЋУ ПАМТИТИ ПОВРАТАК У СОМБОР СА СРЕБРОМ

 

Кошаркаш репрезентације Србије и Денвера Никола Јокић у интервјуу за „Денвер стифс“ говорио о детињству, љубави према коњима и кошарци, улози породице у његовој каријери...

Кошаркаш Денвер нагетса и најмлађи члан репрезентације Србије која је освојила олимпијско сребро у Рију, Никола Јокић (21) у опширном интервјуу за „Denver stifs“ изнео је низ занимљивих ствари, почев од детињства до уласка у репрезентацију.

Највише пажње је посветио свом родном граду Сомбору и породици за коју је рекао да је стуб његових успеха. Преносимо већину првог дела интервјуа (на том порталу су најавили наставак).

Као дечак сте више били загрижени за коњички спорт него за кошарку?

Моја породица је допринела томе, док сам био клинац. Ишли смо да гледамо трке коња. Волео сам да посматрам коње, да се мувам око њих, волео сам њихову страст, адреналин, привукли су ме од малих ногу.

А онда је дошао први улазак у шталу, када сам морао да научим све о њима. Тако сам постао шталски момак, пошто сам научио да их чистим, јашем, па чак и да се тркам. Мислим да је јахање коња и данас једна од мојих највећих љубави.

Да ли и данас проводите време у близини коња?

Не, јер тренутно немам довољно времена за то.

Сигурни смо да је кошарка разлог што сте их запоставили...

Да... Волео сам једнако коње и кошарку, али сам убрзо закључио да имам више опција у кошарци неко у коњским тркама (смех).

Са колико година сте почели да играте кошарку у неком тиму?

Било ми је 14 или 15 година, али то још није било озбиљно. Тренинзи три пута недељно.

Тек неколико година касније то је постала свакодневна обавеза, нешто професионално. Када ми је било 17 година играо сам пола сезоне у клубу (Војводина – прим. аут) недалеко од мог родног града (Сомбор), а онда сам прешао у Мега лекс.

Ваше напредовање је било невероватно брзо?

Био је то заиста невероватан пут. Потписао сам за Мегу када сам имао 17 и имао заиста добру јуниорску сезону. Био сам и МВП. Затим сам отишао на „Najkijev hups samit” и тада сам први пут имао контакт с неким из НБА.

По повратку у Србију постао сам МВП Јадранске лиге, а већ наредне сезоне прешао у Денвер. Свака сезона до сада ми је доносила нешто ново, закључно са Олимпијским играма овог лета. Моја каријера наставља да се развија и надам се да се тај тренд неће прекинути ускоро.

Отиснути се са 17 година од куће у велики град није мала ствар, то мора да је крупна промена...

Свакако да је велика промена. Ја сам треће дете у породици и волим свој родни град, волим родитеље... Било је мало, да тако кажем, тужно...

Можда не баш тужно, али налик томе... Један од моје браће је био другу годину уз мене и то ми је баш значило. Моја породица и девојка су повремено долазили, тако да никада нисам био сасвим сам.

Какав је, после свега, био осећај вратити се у родно место са сребрном олимпијском медаљом?

Кад год се враћам у земљу све што желим је да одем до својих. Волим свој родни град. Кад завршим каријеру, волео бих да се вратим и ту да живим. Моја породица, пријатељи и девојка су тамо. Сви које знам су тамо.

Нисам љубитељ великих градова. Волим мале градове, у којима могу да сретнем малтене све док шетам. Када сам се вратио после Олимпијских игара, изненадили су ме свечаним дочеком... Био је то веома емотиван тренутак за мене.

Чак и кад смо освојили сребро у Рију нисам био свестан колико је то велика ствар за људе у Србији. Било је заиста лудо. Прво у Београду, где се хиљаде и хиљаде људи сјатило због нас. Не само због наших кошаркаша, већ и због ватерполиста, одбојкашица, кошаркашица, због целог олимпијског тима.

После сам продужио за Сомбор где су приредили свечаност само за мене, што ме је оборило с ногу. У маси је било толико познатих лица.

Видело се на видео снимку да нисам могао да обуздам емоције.

То ме је заиста дирнуло, колико је мој родни град уз мене, колико ме сви подржавају. Јер то нису били моји навијачи, већ моји пријатељи. С којима сам играо кошарку, с којима сам проводио време у добру и у злу.

Ваша браћа су била у Денверу уз вас током прве сезоне, да ли ће тако бити и у другој сезони?

Наравно, наравно. Чак и моја девојка је била у једном периоду прошле године. Имам заиста велику подршку. Како год да играм, добро или лоше, знам да ће ми рећи истину у лице. Желим да чујем истину, а они ме подржавају тако што ми говоре ствари које ме чине јачим, бољим, тако да су ми неопходни. Зато ће и надаље бити уз мене. Породица и служи за такве ствари.

Ваша браћа су старија од вас 11 и 13 година. По некад, када је толика разлика, најмлађе дете није толико блиско са старијима, али то као да није случај с вама?

Сећам се да су ме, кад сам имао пет-шест година, водили свуда. Кад су одлазили да играју кошарку, излазили у град, свуда. Тако да је та присност почела у тим данима. То се затим наставило захваљујући родитељима. Сви смо заиста блиски, бринемо једни о другима, искрено смо повезани... Мислим да такве ствари долазе од добре родитељске љубави.

Да ли сте преко ваше браће ушли у свет кошарке?

Да, тако сам заволео кошарку. Мама ми је испричала да сам их посматрао и много пре периода који памтим, док сам био беба. Они су тада још били деца, али допало ми се како се крећу. Могао сам тако да их гледам сатима.

Кад ми је било пет-шест година, одвели су ме на терен и тада сам први пут играо с њима. Кад сам мало одрастао, увидео сам да сам читаво детињство провео с браћом играјући кошарку. Тада сам заправо заволео кошарку.

Шта је с вашим надимком Џокер, да ли је цела ваша породица духовита или сте ви „тај момак“ у породици?

За надимак је крив Мајк Милер (Јокићев саиграч у Денверу – прим. аут). Волим да се шалим, да засмејавам људе, волим да их видим срећне...

Могу да кажем да ми је посао да усрећујем људе... Ако се ви и ваши саиграчи тако понашате ван терена, онда често играте боље.

Читава моја породица је таквог кова. Често задиркујемо једни друге. Трудим се да не износим све у јавност, али верутјте ми, задиркујемо стално једни друге....

Верујте ми, моја браћа по некад нису имала меру кад сам био клинац. Задиркивали су ме, вукли за руку, пошто су били знатно старији и крупнији. А када бих почео да плачем, говорили би: „У реду, ако наставиш да плачеш, онда нећемо више да се играмо с тобом“. Али су, пре свега, увек бринули о мени.

    Ко је на мрежи: 107 гостију и нема пријављених чланова