СОМБОРСКИ БИЦИКЛИСТА ВЕЉКО СТОЈНИЋ, ПО ПОВРАТКУ ИЗ ИТАЛИЈЕ У КАРАНТИНУ
СОМБОРСКИ БИЦИКЛИСТА ВЕЉКО СТОЈНИЋ, ПО ПОВРАТКУ ИЗ ИТАЛИЈЕ У КАРАНТИНУ
  • Категорија:Спорт

Почетак прве професионалне сезоне за бициклисту Вељка Стојнића био је, може се рећи, као из снова.

После трке Вуелта Сан Хуан у Аргентини коју је завршио 2. фербуара, уследила је селидба у Колумбију, где је само девет дана касније поново завртео педале, да би на Трци око Емирата крајем месеца доспео у жижу јавности. У првој етапи трке светске серије обезбедио је белу мајицу за најбољег младог бициклисту (испод 25 година) у генералном пласману и црну за најбољег возача на пролазним циљевима, коју је задржао до краја четврте етапе. Белу је сачувао и после друге и био је то први пут у историји српског бициклизма да на такмичењу највише светске серије наш учесник носи неку од мајица. Овај 21–годишњи Сомборац био је други за зелену спринтерску мајицу, али, нажалост, последње две етапе нису одржане, па Стојнић није имао прилику да одличну трку извезе до краја.

– Организатори су саопштили да се сумња да су два механичара једног тима добили коронавирус, али се на крају испоставило да нису били позитивни. Због тога је заустављена трка, коју сам на крају завршио са црном мајицом. Наравно да остаје жал за тим што нисмо посао одрадили до краја, јер ја званично јесам узео ту мајицу, али када у њој не прођеш кроз циљ, није то исти осећај – осврнуо се Стојнић на дешавања у Уједињеним Арапским Емиратима.

Узимајући у обзир целокупну ситуацију, ипак није лако функционисати када је неизвесност велика.

– Размишљам о наставку сезоне, али још увек се ништа ни не наслућује. Све је отказано до краја априла, а видећемо како ће се даље развијати ствари. Овако, док не знамо ништа, тешко је и тренирати и мотивација је мала. За сада пропуштам Велику трку Милано – Сан Ремо, као и трке кроз Турску и Словенију – истакао је Вељко.

За једног од наших најперспективнијих друмских бициклиста уследило је пар дана карантина у хотелу у Абу Дабију.

– Све су нас тестирали, нас 600, од 150 бициклиста, до осталих чланова тимова и радника, у два хотела. Три екипе су задржали три седмице, више из предострожности. Карантин је почео у ноћи 27. фебруара и ту смо остали до 1. марта. Тада сам се са својим тимом авионом вратио до Болоње, а онда смо отишли у кућу у околини Фиренце која је у Тоскани и у којој, ипак, још увек није толико раширен вирус. Ту сам са девојком остао још десет дана и 11. марта смо заједно дошли у Сомбор – описао је свој повратак у Србију овај бициклиста.

Као што правила налажу, њих двоје су од тада у строгом карантину и сами су у кући, а контакт нису имали буквално ни са ким.

– Прошло је ево већ десет дана и немамо никакве симптоме. Све потребне ствари нам доносе и оставаљају испред куће. Ујутру погледам вести да се информишем о ситуацији у вези са вирусом, а време проводимо гледајући филмове и серије. Сада имам прилику и да фантазирам у кухињи и тако нам пролази време.

Као и сви спортисти, и Вељко је у незавидној ситуацији када је реч о тренинзима, које је морао да прилагоди новонасталим околностима.

– Имам тренажер у кући на који ставим бицикл, па радим сат, сат и по ујутру и увече. Између тога, вежбам и неке основне ствари теретане. Ја још и имам среће што могу да радим на тренажеру, неки спортисти су у већем проблему. Гледам да тренирам што више како не бих испао из форме, а и да прекратим време. Пратићу ситуацију, па када ми за који дан истекну две седмице карантина, ако ми то прилике дозволе, а узимајући у обзир и полицијски час, можда почнем да возим напољу, јер ја иовако идем између села и немам контакта ни са ким – појаснио је Вељко Стојнић. (Дневник)